arsenije

Шта рећи

Ево већ више од двадесет година вредно радим. Имам супругу и два предивна детета! Живимо као подстанари. Додуше радим у јавном предузећу, док супруга ради у приватном сектору. Школијем децу и васпитавам како да цене и поштују мале ствари, да помажу другима и да поштују и воле друге људе без обзира на веру и нацију. Међутим, ни сам не знам како излазим на крај. Просто ми није јасно како тај просецни слој друштва у Србији живи, који лагано изумире! Плаћам редовно станарину, а остатак дајем за храну. Ципеле нисам купио годинама. Кола немам. У кредитима сам до гуше, чак не могу ни да их отплаћујем, а о рачунима и да не причам. Онда кренем на посао, поред мене пролази река аута са по једним човеком у њима. Не зна се који је од ког аута бољи. Одједном паркира се џип, из њега излази момак, који нема година колико ја радног стажа. И то не би био проблем, јер нормално је да у свим друштвима буде и богатих и сиромашних, али брате није нормално то што ихе таквих мали милион. Сад се ја питам где и шта такви раде? Ко су им родитељи, чиме се они баве?

Е мој народе ви немате за хлеб, а ови се расипају колима, оделима, парфемима, егзтичним дестинацијама. Ти народе цркни, само да они живе све лагодиније! Мислим да треба да мењам схватања и пнашање, иако је то против свих мојих принципа, схватања и начела!